Цареви преосталог дела Царства, са престоницом у Константинополису, правили су планове о обнови државе. Највећи успех постигао је Јустинијан (527-565) захваљујући способним војсковођама Велизару и Нарзесу који су уништили Вандалску краљевину у Африци и Остроготску у Италији, а известан успех постигли и у Шпанији. Бављење римске војске у овим ратовима допринело је слабљењу дунавског лимеса и првим продорима Словена у царске области.

Јустинијанова рестаурација имала је само делимичан успех јер је убрзо након његове смрти, већ 568. дошло до продора новог германског народа Лангобарда у долину реке По, одакле су се поступно ширили према југу. Територије Царства које су одолевале њиховим нападима образовале су посебну територијално-управну област којом је руководио царски чиновник са титулом егзарха и седиштем у Равени. Равенски егзархат се делио на мање целине – дукате, којима је управљао нижи чиновник – дукс (dux). Два најважнија дуката били су: Римски од којег ће у другој половини VIII века настати Папска држава и Венецијански који ће почев од XI века почети да се развија независно од Царства као Република Св. Марка (Млетачка република). Становништво порушеног римског града Аквилеје потражило је склониште од надирућих германских племена у мочварној области северног Јадрана, на мноштву острваца у лагуни од којих се значајем временом почео издвајати Риалто. Близина Равене и царских градова у Далмацији омогућила је опстанак, развој и просперитет града, који је по некадашњим становницима овог подручја, античком племену Венета, добио назив Венеција.